Свети Сава

Свети Сава (око 1175 — 14. јануар 1235) био је српски принц, монах, игуман манастира Студенице, књижевник, дипломата и први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве. Рођен је као Растко Немањић, најмлађи син великог жупана Стефана Немање, и брат Вукана и Стефана Првовенчаног.
Kao младић добио је од оца на управу Захумље (1190. или 1191). Убрзо 1192. године Растко је побегао на Свету гору и замонашио се у руском манастиру Светог Пантелејмона, где је добио име Сава. Касније је са својим оцем, који се замонашио и добио име Симеон (вероватно 25. март 1196), подигао манастир Хиландар (1198—99), први и једини српски манастир на Светој гори.
У Србији је 1202. године дошло до рата за власт између синова жупана Стефана Немање. После измирења 1204. године велики жупан Стефан Првовенчани и кнез Вукан позвали су Саву да их потпуно измири и он се вратио у Србију почетком 1208. године. Истовремено се бавио просветитељским радом, настојећи приближити својим сународницима основе верске и световне поуке, да би се 1217. вратио на Свету гору. Године 1219. Сава I Српски је убедио Васељенског патријарха и никејског цара да одобре аутокефалност (самосталност) српске цркве са статусом архиепископије. Васељенски патријарх Манојло I Цариградски у Никеји је именовао Саву I за првог архиепископа Србије. Сава остао је архиепископ све до 1233. године, да би га тада заменио његов ученик Арсеније I Сремац.
Два пута је путовао у Палестину. На повратку са другог од тих ходочашћа у Свету земљу, смрт га је затекла у тадашњој бугарској престоници Великом Трнову 14. јануара 1235. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак, краљ Стефан Владислав I.
Сава је оставио више писаних дела. Зато је био један од значајнијих писаца и правника из средњег века код Срба. Његова најзначајнија писана дела су Житије Светог Симеона, Карејски типик, Хиландарски типик и Студенички типик, као и Законоправило.
Образујући будуће службенике православне цркве стекао је велике заслуге за развој школства и просвете код Срба у средњем веку. У Србији и Републици Српској се дан његове смрти (27. јануар по новом календару) обележава као Дан просвете.
Савин култ у народу био је јак. После једног устанка Срба против Османског царства, турски заповедник Синан-паша је наредио да се спале мошти Светог Саве на Врачару вероватно 1594. На месту где се мисли да је била дигнута ломача да уништи последње остатке Светог Саве сазидан је Храм Светог Саве, највећа православна богомоља код Срба.
Повремено је са делом својих дворјана одлазио и посећивао владара и добијао савете како да превазиђе тешкоће у управљању Захумљем.
Родитељи су се побринули да се Растко школује, тј. да упозна свете хришћанске књиге, „а када узрасте до петнаест година, оделише му родитељи један крај државе своје”. После, „када је дошао до седамнаесте године”, Растко је побегао са очевог двора и отишао на Свету гору да се замонаши.
Доментијан и Теодосије описују како је пред одлазак на Свету гору Растко дошао из своје области на очев двор. Ту је приређено славље које је трајало неколико дана. На слављу се затекоше и неки монаси са Свете горе, који су дошли да траже поклон за своју заједницу од великог жупана. У разговору са једним од монаха, неким Русом, Растко се одлучио да оде на Свету гору. Родитељима је рекао да иде у лов у неку од гора, али је кренуо према Светој гори. Велики жупан је послао војводу и потеру да пронађе Растка који је нестао. Стигли су га тек на Светој Гори у манастиру Св. Пантелејмона, али он их је ту преварио и док су они спавали успео се замонашити под именом Сава.

Савин књижевни рад је веома обиман, и намењен је поглавито организацији манастира. Најпре је написао три типика (правилника): „Карејски типик”, „Хиландарски типик” и „Студенички типик”. На почетку „Студеничког типика” описао је живот ктитора тог манастира, свог оца Стефана Немање, у монаштву названог Симеон. „Житије Св. Симеона”, које се доцније издвојило из „Студеничког типика” и осамосталило, најважније је Савино дело. Световни живот Немањин описан је у њему кратко, а монашки са више детаља. Под утицајем ове биографије развио се потпуно самосталан књижевни род житија (биографија) српских владалаца и светаца.
Остали Савини списи су:
„Служба Светом Симеону”,
„Посланица игуману Спиридону” (прво сачувано приватно писмо у српској књижевности),
„Устав за држање „Псалтира” и
„Номоканон” или „Законоправило” (обиман зборник црквених и световних закона и прописа).
„Синодик православља”
„Номоканунац” (мали Номоканон)
„Света словеса Светога Саве”
Благодарна молитва за цара Калојана
Завештање сабору отачаства свога
Предсмртно завештање Светога Саве
Похвала Светом Симеону
Посланице
Посланица родитељима из Светог Пантелејмона,
Посланица Стефану Немањи,
Прва посланица брату Стефану,
Друга посланица брату Стефану,
Посланица ка великоме чудотворцу,
Посланица живоме и после смрти, богоносном Симеону,
Трећа посланица брату Стефану,
Посланица папи велике Римске државе,
Посланица охридском архиепископу Димитрију Хоматијану
Беседе
Прва студеничка беседа,
Друга студеничка беседа,
Жичка беседа изабраним пастирима,
Жичка беседа о правој вери,
Жичка беседа о поучавању ученика,
Жичка беседа ка освећеним епископима,
Беседа о Светој Тројици,
Слово о љубави
По речима Милана Кашанина, „истинској књижевности и оригиналном стваралаштву од онога што је Сава написао припада у свему стотинак страница”. „Житије Светог Симеона” се састоји од једанаест поглавља, која се могу груписати у следеће садржинске целине:
Градња манастира Студенице
Немањин силазак са престола
Одлазак Св. Симеона у Свету гору
Смрт Св. Симеона
Пренос Немањиних (Симеонових) моштију у Србију.
Савиндан је празник Српске православне цркве који се слави 27. јануара (тј. 14. јануара по старом календару), којим се обележава успомена на Светог Саву, принца династије Немањића, српског просветитеља и првог архиепископа српског.
Празник Савиндан је у црквеном календару уписан црвеним словима: Свети Сава, први архиепископ српски. Празник Светог Саве је један од највећих храмовних и породичних празника у српском народу. Као еснафску славу светкују га многе занатлије а проглашен је и за школску славу.
Подстицај за организовање грађанских прослава Савиндана потекао од Срба у Угарској, а начин празновања Светог Саве код Срба током векова доживело је различите трансформације, у складу са историјским, друштвеним, политичким и културним околностима и променама како у Србији, тако и на глобалном плану.
„Ускликнимо с љубављу! Срећна школска слава – Свети Сава!”.
