ХИТНО!!!

Господине министре, молимо Вас да хитно одговорите на следеће питање од јавног значаја, тачније од значаја за одбрану и безбедност Србије и њених грађана.

Десетар Срђан Ристић, Гинисов рекордер, награђен у априлу ове године као најбољи војник у Војсци Србије, напушта Војску Србије.

Ово је на жалост, пример свеопштег стања у Војсци Србије, на које дуго времена упозоравамо. Лош материјални статус, организациони недостаци, невредновање доказаних вредности припадника Војске Србије и низ негативних поступања од стране водећих људи у Генералштабу Војске Србије, имају за последицу да нас је у последње две године напустило три хиљаде наших колега.

У целости преносимо захтев за престанак професионалне војне службе, једног колеге из Новог Сада.

Захтев за престанак ПВС, д о с т а в љ а . –

Захтевам од наведеног наслова да мој захтев проследи на надлежно решавање одговарајућем органу, а овај поступи у складу са Чланом 110. Став 1. Тачка 6. Закона о Војсци Србије и донесе наредбу о престанку ПВС у ВС.

О б р а з л о ж е њ е :

Извињавам се што нисам имао времена да пишем краћи захтев, јер вам пишем искрено и из срца последњи пут.

Након скоро пуних 18 година ефективног радног стажа у Војсци, не желим више да будем део система који од професионалних војника прави, безмало модерне и савремене робове, јер су принуђени да раде све физичке послове а најмање посао војника, за који су потписали уговоре, а за који су опет мизерно плаћени; система који од подофицира прави војнике на редовном одслужењу војног рока, који су приморани да ћуте и да се баве истим пословима који су до јуче радили наведени војници, па је уместо извођења обуке, подофицир задужен за правилно држање војничког ашовчића и окопавање круга касарне; система који у 21. веку дозвољава да му се војници и старешине смрзавају у објектима који немају грејање, у којима су подови толико трули да их у деловима више нема него што има, из којих рупа излази сва прашина која је пре 100 година уграђена у њих а са друге стране се све приказује као да је све у најбољем реду и сви су извештаји у „стању редовно“; система где је скоро немогуће напредовати и где људи носе чинове по 10 година а да нису кажњени; система где су редовна акта која долазе од претпостављених команди, апели за финансијску помоћ за лечења припадника Војске или чланова њихових породица; система који дозвољава да му се људи превозе у возилима старим и до 40 година уз стални ризик да се тај транспорт заврши фатално по њих; система где запослени нема право на топли оброк и регрес; система где се годишњи одмори планирају у складу са контролама које долазе у јединице; система где све треба да потекне од „чистих чизама“, па их најбитнији човек у јединици на смотри никада нема очишћене; система где се на смотру уместо пушака постројавају тримери за кошење траве; система који дозвољава да систем дежурства функционише без просторије за одмор дежурног, јер је од одмора дежурног битније да функционише магацин за резерву које узгред буди речено ускоро више неће ни бити јер по мојој скромној евиденцији редовног одслужења војног рока нема већ 9 година, а то је око 36 генерација војника.

Ко ће вам земљу бранити?

Просек старости јединица је из године у годину све већи, јер подмлатка нема или га има премало, али нисам ја тај који прима плату да се брине за то.

Ја сам војни позив изабрао из љубави у најтежем периоду по нашу земљу (23. Марта 1999. године), војну школу сам завршио успехом 4,80, часно сам обављао свој посао и волео га, ви сте ми то успели током последњих 5-6 година ускратити. Због свега овога се одлучујем на овакав корак. 
На службени разговор ме немојте звати јер када сам вас молио за исти, оглушили сте се и нисте ми указали ту част да ме примите, као и већину мојих колега.

Рећи ћу вам, без лажне скромности, да сте изгубили доброг војника, доброг војног полицајца, одличног снајперисту, врхунског стрелца, бившег репрезентативца Војске у вишебоју, инструктора специјалне физичке обуке, а моје колеге са којима сам делио све, човека који им је увек био ту за све.

Нека Бог чува све који ту остају, јер ви не умете или нећете.

Чланови јединог и првог репрезентативног синдиката Војног синдиката Србије, ових дана послали су низ притужби на недобровољно статитирање на снимању филма „Чарапе Краља Петра“, у понижавајућим и израбљујућим условима.

Навикли смо да злоупотреба ресурса војске, полтронство и снисисходљивост појединаца на важним дужностима у војном врху нема граница, али направљени корак да српски војник добије горе услове и третман од животиња у овом приватном продукцијском пројекту, опасан је преседан. Морални, људски, али и законски преседан.

СЛУЖИМО СРБИЈИ!

Војни синдикат Србије никада неће бити ничија политиканска прћија, нити ће ова државотворна, патриотска и уставобранитељска синдикална организација служити било чијим болесним и личним амбицијама.

Одбрана права својих чланова, угледа Војске Србије и државе Србије су свети и правични циљеви  којима верно и одано служимо.

Самим тим нико нема права да својата снагу, доследност, поштење и принципијелност Војног синдиката Србије, коју смо кроз своју саборност постигли. Нити ће било ко рушити углед, који смо мукотрпно градили вративши народу веру у Војску Србије, као институцији којој се највише верује. Тај углед лишен је лично-сопственичких интереса и дубоко је укорењен у заштити основних људских, моралних и радних права припадника Војске Србије, који су данас обесправљени, понижени и доведени на ивицу просјачког штапа.

Неки су се јуче заиграли у Републичком парламенту.

Не постоји тема о којој се више причало, громогласно најављивало и (зло)употребљвало у изопаченом политичком маркетингу, него што је то изградња јевтиних станова за припаднике службе безбедности.

У Србији је изграђено 17 400 станова за припаднике Војске Србије, МУП и безбедносних служби, по цени од 500 евра по квадрату.

Саопштење Војног синдиката Србије поводом првог маја- међународног празника рада

На данашњи дан, када се слави међународни празник рада, радници у Србији, на жалост, немају разлога за прославу. А камоли обележавање празника са актуелним државним синдикатима, које предводе господа Орбовић и Стојиљковић. Останите данас са својом породицом и немојте бити део естрадно-фолклорног обележавања празника смишљеног у главама соцреалистички васпитаних синдикалаца.  Не постоји држава у којој су радници више обесправљени и где је идеја синдикализма овлаплоћена у деловању лажних синдиката доведена до бесмисла, полтронства, слепог подржавања сваке власти само зарад сопствених, личних интереса.

Српски радник данас преживљава са платом од тридесетак хиљада динара, гуши се у зеленашким кредитима којима је школовао децу, плаћао комуналије, у некој врсти феудалног уређења и државног система у коме стрепи кад ће му извршитељи доћи по данак.

То је стварност српског радника!

Голгота преживљавања и понижења.