ПРВИ МАЈ ПРАЗНИК РАДА И ПРАВИХ СИНДИКАТА
Као и давне 1886. године, 1. мај 2021. године, пада у суботу, а Војни синдикат Србије дочекује га у скоро истом синдикалном мраку који је владао пре тачно 135 година. Вође Војног синдиката Србије Антић и Јевтић, за разлику од својих колега Спајса и Парсонса имају главе на раменима али су такође у политички монтираном и незаконитом, назови судском поступку, због учешћа у активностима синдиката осуђени на отказ са рада, што данас Војни синдикат Србије чини најпрогоњенијом синдикалном организацијом у Европи, још од времена чувеног синдикалисте Леха Валенсе. Са друге стране, управо прогон представника Војног синдиката Србије, на државу Србију која је некад била колевка Европске демократије са једним од најмодернијих Устава, данас баца најцрњу мрљу од које ће се тешко опрати.
Пример синдикалне борбе и жртва коју подносе у Војном синдикату Србије за колективни интерес својих колега, данас је светао пример да синдикализам у Србији још није потпуно умро, а пример слоге, храбрости и истрајности радничке класе од пре 135 година, нека буде подстрек свима како се саборношћу постиже снага колектива и искрено бори за радничка права и интересе.
У нади да ће наше колеге ценити жртву коју су за колективни интерес свих запослених у Војсци Србије поднели представници Војног синдиката Србије, честитамо вам међународни празник рада 1. мај и позивамо све који још увек нису наши чланови да нам се придруже и допринесу борби за посебан колективни уговор запослених у делатности одбране, који нам је крајњи циљ у времену пред нама.
Како jе све почело?
Након дугих и бурних радничких протеста у борби за осмочасовно радно време, америчка Федерациjа трговачких и радничких синдиката, на великоj конвенциjи у октобру 1884. године донела jе одлуку да се одреди датум на коjи ће осмочасовни радни дан постати стандард и после кога више неће бити компромиса са послодавцима око тог питања. За таj дан изабран је 1. маj 1886. године.
Како се оваj датум приближавао, синдикати су се спремали за генерални штраjк широм Сjедињених држава, да би у суботу, 1. маjа, организовали маршеве више десетина хиљада радника у Њуjорку, Детроиту, Милвокиjу и другим градовима. Главни марш са више од 80.000 демонстраната организован jе у Чикагу, тадашњем америчког средишту наjвеће индустриjе и истовремено, наjвећих синдикалних организациjа.
Протести у Чикагу су траjали више дана и у складу са планом организатора, све jе деловало мирно, радници су марширали улицама и слушали говоре синдикалних вођа, међу коjима су се посебно истицали тапетар Август Спаjс и Алберт Парсонс борац против ропства и уредник анархистичког листа Аларм. Трећег дана демонстрациjа, дошло jе до инцидента испред Мекормикове фабрике. Иако jе Спаjс позивао на смиреност, пред фабриком су се сукобили отпуштени радници са штраjкачима, после чега jе 400 полицаjаца изашло из круга фабрике и пуцало у масу. У крвавом инциденту jе погинуло шест демонстраната.
Љути због насиља полициjе, радници су се у великом броју окупили 4. маjа, на тргу Хаjмаркет. Одштампани су леци са позивом радницима да дођу наоружани, али су на инициjативу Августа Спаjса повучени и замењени са 20.000 летака коjи су позивали да се штраjкачи окупе на мирним протестима.
На оваj историjски протест ниjе се одазвало много штраjкача, а било је толико мирно да се на њему поjавио и градоначелник Чикага. И онда jе кренуло по злу. Никада откривени починилац бацио је бомбу на полициjу и усмртио полицаjца Матиjас Дегана. Полициjа jе пуцала на раднике, на шта им jе неколико наоружаних демонстраната одговорило. У том сукобу на тргу Хаjмаркет, усмрћено jе седам полициjаца, а 67 jе рањено. Настрадало jе и више десетина штраjкача.
Након масакра на Хаjмаркету, ухапшено jе осам синдикалних вођа, међу коjима су били и Спаjс и Парсон. Уследило jе суђење које су пратили медији из целог света и коjе jе ушло у историjу као jедан од наjочигледниjе монтираних политичких процеса. Суд jе брзо установио да ниjедан од ухапшених синдикалиста ниjе одговоран за бацање бомбе, нити jе то наредио, нити припремао. Но, упркос томе, свих осам осумњичених проглашени су кривим. Седам синдикалиста jе осуђено на смрт вешањем, а jедан на затвор од петнаест година. Jедан од осуђених jе успео да себе сам усмрти непосредно пред извршење казне, а остала шесторица, укључуjући и Спаjса и Парсонса, обешени су 11. новембра 1887. Њихова смрт jе изазвала гнев и тугу широм света, а само Парсонсовоj сахрани jе у Чикагу присуствовало 250.000 људи.
У знак сећања на масакр на Хаjмаркету, протести радника широм Америке наредних година су организовани управо 1. маjа.
