ПОЛИТИЧКА ЗЛОУПОТРЕБА ВОЈСКЕ И ЛАЖНА ПОДЕЛА СТАНОВА ЗА „БЕЗБЕДЊАКЕ“
Ових дана, у јеку предизборне функционерске кампање, поново су актуелне помпезне најаве поделе кључева станова за припаднике снага безбедности, али како ствари стоје очигледно је реч о „Потемкиновим селима“ јер велики број станова за које се кључеви деле, још увек нису изграђени. Реалност је сасвим другачија, и није нимало светла како се ових дана приказује јавности, почев од начина конкурисања за ове станове, до чињенице да су их припадници снага безбедности одавно у целости исплатили па сада, када је „грејс период“ за отплату стамбених кредита истекао, доведени су у ситуацију да плаћају и рате кредита и подстанарске кирије, јер усељење у њихове станове није ни на помолу.
Како је Војни синдикат Србије обавештен, у купопродајним уговорима које су за ове станове закључили професионални припадници војске, нема дефинисаних гаранција о роковима у којима су извођачи радова и инвеститори дужни да заврше изградњу и предају станове крајњим корисницима, односно купцима, па је у овом тренутку неизвесно када ће ти станови уопште бити завршени и усељени.
Од 2018. године, када је ова тема постала актуелна и донет закон о становима за „безбедњаке“, више пута је најављивано да ће у првој фази изградње, већ током 2019. и 2020. године, бити завршено 6943 стана, у Врању, Нишу, Краљеву, Крагујевцу, Новом Саду, Сремској Митровици и Београду, али до сада није завршено и усељено ни половина.
Додатан горак укус оставља и чињеница, да су ранг листе за право на куповину ових станова, сачињавање стихијски, попут игре на срећу, преко интернет апликације, по систему „брзих прстију“, и без икаквих критеријума, што је довело до тога да су самци који су у војној служби тек неколико месеци, успели да аплицирају за двособне и трособне станове, док њихове колеге на измаку војне каријере, са вишечланим породицама, нису имали никакву шансу и прилику да се на овај начин коначно скуће.
Лоша страна овог програма стамбеног збрињавања је и чињеница да професионални припадници војске, који су у војној служби деценијама, а који нису у радном односу на неодређено време, немају право да аплицирају за ове станове, док је то право нпр. дато учесницима ратова и оружаних сукоба који су у њима учествовали тек неколики месеци, што категорију припадника војске, односно снага безбедности који су у служби на одређено време, и чланове њихових породица неспорно дискриминише, додатно обесправљује и деморалише.
Сви ови пропусти резултат су потпуног одсуства социјалног дијалога у Министарству одбране, и воље да се ослушкују стварне потребе припадника војске, али и очигледна неспособност да се њихово озбиљно и важно егзистенцијално питање реши на правичан и најбољи могући начин.
