СОМБОР – У кругу колега, пријатеља и сабораца, уприличен је свечани испраћај у пензију који је истински изненадио нашег дугогодишњег члана, саборца и функционера, Мирослава Мандића.
Човек који је свој животни и радни век нераскидиво везао за одбрану отаџбине и борбу за права војника, завршио је своју професионалну војну службу онако како је и живео – часно и у строју.
Каријера без иједног дана “у цивилу”
Мирослав Мандић је рођен 9. марта 1973. године у Сомбору. Његов војнички пут је по много чему специфичан, а пре свега по невероватној чињеници: од 26. јуна 1991. године, када је отишао на одслужење војног рока, он униформу заправо никада није скинуо. Док су други одбројавали “ситно” до слободе, Мирослав није бројао “нулу”. Раздужио се 11. јуна 1992. године у 20.00 часова, да би већ сутрадан, 12. јуна, наставио службу као резервиста. Већ 1. октобра исте године потписао је свој први професионални уговор, а 1995. године примљен је у активну војну службу.
Од граничара до тенковског стручњака
Његов пут водио је преко ужарене границе у Ђаковици (ВП 7238), преко оклопног батаљона из Осијека (ВП 5530) где је био тенкиста, па све до 36. оклопне бригаде у Суботици. Служио је у Кањижи, Сенти и Бачкој Тополи, учествујући у борбеним дејствима у Хрватској и на Косову и Метохији. Своју каријеру крунисао је у 1. Центру за обуку на аеродрому Сомбор.
Мало је дужности које Мирослав није обављао – био је командир одељења и вода, командир тенка, управник стрелишта, четни старешина и руковалац механизованог батаљона Бачке бригаде. Његова стручност потврђена је бројним курсевима: од пиротехничара и ватрогасца до инструктора обуке и руковаоца специфичним инжињеријским тенковима попут Т-55 носача моста.
Породични понос и синдикална борба
Мирослав је отац двојице синова на које је неизмерно поносан. Старији син Александар кренуо је очевим стопама и данас је припадник елитне 63. падобранске бригаде, док је млађи син Бранислав успешан наутички техничар у Новом Саду.
Поред војничке каријере, Мирослав Мандић је оставио неизбрисив траг у Војном синдикату Србије. Члан је од првог дана оснивања, а својом енергијом и залагањем догурао је до места председника синдикалне групе Сомбор, члана Управног одбора ВСС и координатора за Север.
Заслужен одмор након деценија рада
Више пута похваљиван и награђиван – од књига и новчаних награда до наградних одмора са супругом – Мирослав одлази у пензију као човек који је војсци дао све, а од колега добио оно највредније: поштовање.
Његов испраћај био је тренутак емоција и подсећања на све тешке и лепе тренутке проведене у чизмама. Колеге из Војног синдиката Србије му поручују:
“Хвала ти на сваком дану борбе, на сваком савету и на томе што си био пример како се воли униформа и поштује колега. Желимо ти дуге и срећне пензионерске дане са твојом породицом!”
Живео, Мирославе! Срећна пензија!
СНАГА / ПОВЕРЕЊЕ / ПОШТОВАЊЕ