ПРВИ И ЈЕДИНИ РЕПРЕЗЕНТАТИВНИ СИНДИКАТ ЗАПОСЛЕНИХ У МО И ВС

Поред класично запослених на ВМА постоји и известан број запослених по уговору о привременим и повременим пословима. То су углавном медицински техничари и болничари.

Они се примају по уговорима на период шест месеци. По истеку уговора, а до потписивања новог та лица и даље настављају да обављају посао, али им се тај рад не плаћа већ се исти третира као прековремени рад. 
Проблем који је настао се огледа у томе што министар одбране већ други месец не потписује уговоре тако да фактички та лица раде без надокнаде односно за прековремене сате које је питање да ли ће икада искористити.

У рачуноводственом центру Министарства одбране пресек стања се врши једном месечно па лако може да се деси да ако министар не потпише уговоре плату неће примити ни у априлу. Због настале ситуације многи размишљају о отказу пошто због неисплаћене већ друге плате за редом немају средстава за елементарну егзистенцију , а питање је када ће и да ли ће заостала примања и добити.

Поред наведеног треба напоменути и то да им је плата далеко испод законског минимума, а нарочито болничарима чија месечна примања износе тек 18.000 динара. 

Иако је Законом о раду прописано да послодавац може лицима која раде по уговору о привременим и повременим пословима платити и превоз у овом та накнада није призната те превоз на посао и са посла плаћају из свог џепа. 
Поред тога уговором им је прецизиран фонд часова за који добијају плату, а све преко тога се такође води као прековремени рад. Није прецизирано ни да их припада накнада за привремену спреченост за рад па у случају болести или повреде користе прековремене сате, али без икакве новчане надокнаде.

Застрашујући је случај медицинске сестре која је сломила стопало и после пет дана морала доћи на посао јер у супротном не би остварила примања за тај месец. И поред тога што већина ради по више година на овакав начин немају право на годишњи одмор већ и годишњи одмор себи приуште од прековремених сати такође без надокнаде. 
Што се тиче радног стажа и ту су оштећени. Радни стаж им се рачуна за дане када им припада плата у складу са уговорм па тако имамо ситуацију да неко за годину дана рада оствари девет месеци радног стажа што је нечувено.

Из свега наведеног очигледно је да министар одбране у најкраћем року мора да потпише уговоре, како лица не би радила без уговора и како би коначно остварила плату за свој рад. Апелујемо на министра одбране да се новим уговорима ускладе примања запослених са законским минимумом прописаним за Републику Србију, као и да се размотри накнаде путних трошкова.

Војска Србије као један од најуређенијих система не сме да пропагира „рад на црно“, а министар одбране као лице које је обављало функцију и министара за рад и запошљавање, морао би бити упознат о незаконитости оваквог поступања.